ШЕСТ СТОТИНА ГОДИНА МАНАСТИРА КАМЕНАЦ У светлости векова На неколико километара од Груже, код села Честин, ова светиња и данас сведочи о великим и славним деспотским временима, том чудном узлету пред коначно згаснуће српског златног средњовековља. Од средине XV века више пута је пострадавао и обнављан. Данашњи изглед манастирског храма, посвећеног Рођењу Пресвете Богородице, потиче из XIX века. Зидно сликарство и иконостас рад су Димитрија Посниковића из 1870. Предање вели да је ова црква подигнута од окрајака материјала овуда превоженог за градњу Каленића. Тако, камен по камен, никао је Каменац. У Гружи и у времену
Текст фото: Миодраг Радомировић
Свечано је било 21. септембра у околини Груже, на пропланцима у подножју Гледићких планина, где „ушушкан у руху векова” лежи манастир Каменац, задужбина деспота Стефана Лазаревића. Витез, песник и најпросвећенији српски владар, чија се душа цепала због сукоба са братом Вуком, коме је као поруку љубави и праштања наменио чувено Слово љубве, градио је храмове следећи своје претходнике, велике задужбинаре, корачајући крстоносним путевима свога оца кнеза Лазара. Никли су у његово време Љубостиња, Манасија, Каленић, Каменац, а у тренутку његове изненадне смрти, у лову, градио се манастир Копорин.
Тог 21. септембарског дана славили су Гружа, Кнић и цела Шумадија, са званицама из свих српских крајева света.
Светом архијерејском литургијом коју су служили епископ жички Јустин, милешевски Атанасије и рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, уз саслужење игумана неколико манастира (предвођених високопреподобним архимандритом Тихоном, игуманом Студенице) и бројног свештенства и монаштва, обележено је шест векова постојања манастира Каменац и два века основне школе сазидане у манастирском дворишту.
На жалост, школа је ове године испратила и последњег ученика, што је још један доказ да земља богатства и благодати, живописних предела, валовитих пашњака, непрегледних шума, плодних ораница... полако умире. Опустела села тачна су слика нашег тужног колективног стања, последица лакомисленог хрљења људи у градове за тобоже лагодним животом, где потом једва претрајавају на рубу сиромаштва и глади, док им имања зарастају у коров.
Задужбина деспота Стефана Лазаревића сазидана је од камена намењеног за градњу манастира Каленић. Према предању, док је на мазгама превожен камен за Каленић, један од богобојажљивих неимара је на једном од тешких превоја скидао по неколико камења да би растеретио животиње. Чувши за његово милосрђе према марљивим грлима, у то време главним превозним средством, деспот нареди да се од тог скинутог камена сазида други манастир. Тако, камен по камен ниче Каменац, онакав каквог и данас видимо, и би посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, у народу познатом као Мала Госпојина. Историја манастира Каменац не разликује се од бурне повести кроз коју је прошао српски народ, који, стремећи великим европским интеграцијама, и даље чека своју духовну обнову. Познато је да је манастир у више наврата доживео разарања. Тешко је утврдити колико пута је страдао и колико пута су га неимари враћали у живот. У записима стоји да је обнављан у XV веку, да га је у првим годинама XVIII века поново оживео морачки црноризац Јоаникије. Средином XIX века манастирска црква добија данашњи облик, да би је 1870. године живописао Димитрије Посниковић. Његов рад је и иконостас, постављен исте године.
МОЛИТВЕНО И УМЕТНИЧКО ПУТОВАЊЕ
– Након пада деспотовине под турску власт, 1459. године, како су се мењале животне прилике у Србији и црквени живот је добијао други облик. Манастири су, пред најездама Турака, остајали пусти или тек са по неким монахом, а најчешће су разарани и паљени. Такву судбину имао је и манастир Каменац – каже глумица Биљана Ђуровић, наглашавајући да су „боре на лицима светитеља на фрескама наших манастира најречитија слика судбине нашег народа”.
Председник општине Кнић Мирослав Николић примио је Орден краља Милутина, одликовање Српске цркве, а од Удружења ветерана официра безбедности Русије одликован је медаљом „Реч и дело”. Круна свечаности био је музичко-сценски програм „Камен по камен – Каменац”, у ком су, осим Академског културно-уметничког друштва „Лола”, учествовали српски православни појци, фрулаш Милинко Ивановић, етно вокал Катарина Гојковић. Печат овој свечаности дали су глумци, пре свих Хаџи Ненад Маричић, бриљантном улогом деспота Стефана, затим Милош Ђорђевић, Јована Стевић. Симпатије публике побрао је најмлађи глумац на сцени, даровити Марко Ђуровић, ђак у улози последњег ђака школе, замандаљене после два века. Наочити студент глуме Стефан Јефтовић, у улози младог солунца, стасом и гласом подсетио је на бесмртну младост у Првом светском рату, на једног од 1.300 каплара. Глумица Биљана Ђуровић, осим сценског наступа и писања сценарија, успешно се окушала и у улози редитеља овог музичко-драмског путовања кроз бурне векове једног народа чију су судбину делиле светиње. Доскорашњи директор Народног позоришта у Београду Божидар Ђуровић мајсторски је целокупну свечаност спаковао и као видео презентацију емитовану на великим екранима у манастирској порти и ван ње.
***
Сажето и узвишено
„Манастир Каменац је под заштитом Завода за споменике културе Крагујевац од 1969. године. Црква је сажетог облика триконхоса, са витком куполом изнад централног простора наоса. Засведена је полуобличастим сводом. Зидана је од ломљеног камена, а под је од мермерних камених плоча квадратног и правоугаоног облика. Од пластичне декорације на фасадама истиче се кровни венац, богато профилисан и моравског карактера. На западу је накнадно дозидана квадратна припрата засведена слепом куполом. На зидовима у унутрашњости цркве и нартекса налази се живопис из 1870. Распоред фресака је уобичајен за црквено сликарство овог периода. Дрвени двоспратни иконостас, рад познатог иконописца Димитрија Посниковића, састоји се од двадесет једне иконе дрвених парапетних плоча.” (www.eparhija-zicka.rs)
Свечано је било 21. септембра у околини Груже, на пропланцима у подножју Гледићких планина, где „ушушкан у руху векова” лежи манастир Каменац, задужбина деспота Стефана Лазаревића. Витез, песник и најпросвећенији српски владар, чија се душа цепала због сукоба са братом Вуком, коме је као поруку љубави и праштања наменио чувено Слово љубве, градио је храмове следећи своје претходнике, велике задужбинаре, корачајући крстоносним путевима свога оца кнеза Лазара. Никли су у његово време Љубостиња, Манасија, Каленић, Каменац, а у тренутку његове изненадне смрти, у лову, градио се манастир Копорин.
нашег тужног колективног стања, последица лакомисленог хрљења људи у градове за тобоже лагодним животом, где потом једва претрајавају на рубу сиромаштва и глади, док им имања зарастају у коров.
богобојажљивих неимара је на једном од тешких превоја скидао по неколико камења да би растеретио животиње. Чувши за његово милосрђе према марљивим грлима, у то време главним превозним средством, деспот нареди да се од тог скинутог камена сазида други манастир. Тако, камен по камен ниче Каменац, онакав каквог и данас видимо, и би посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, у народу познатом као Мала Госпојина. Историја манастира Каменац не разликује се од бурне повести кроз коју је прошао српски народ, који, 
стремећи великим европским интеграцијама, и даље чека своју духовну обнову. Познато је да је манастир у више наврата доживео разарања. Тешко је утврдити колико пута је страдао и колико пута су га неимари враћали у живот. У записима стоји да је обнављан у XV веку, да га је у првим годинама XVIII века поново оживео морачки црноризац Јоаникије. Средином XIX века манастирска црква добија данашњи облик, да би је 1870. године живописао Димитрије Посниковић. Његов рад је и иконостас, постављен исте године. 
– Након пада деспотовине под турску власт, 1459. године, како су се мењале животне прилике у Србији и црквени живот је добијао други облик. Манастири су, пред најездама Турака, остајали пусти или тек са по неким монахом, а најчешће су разарани и паљени. Такву судбину имао је и манастир Каменац – каже глумица Биљана Ђуровић, наглашавајући да су „боре на лицима светитеља на фрескама наших манастира најречитија слика судбине нашег народа”.
Круна свечаности био је музичко-сценски програм „Камен по камен – Каменац”, у ком су, осим Академског културно-уметничког друштва „Лола”, учествовали српски православни појци, фрулаш Милинко Ивановић, етно вокал Катарина Гојковић. Печат овој свечаности дали су глумци, пре свих Хаџи Ненад Маричић, бриљантном улогом деспота Стефана, затим Милош Ђорђевић, Јована Стевић. Симпатије публике побрао је најмлађи глумац на сцени, даровити Марко Ђуровић, ђак у улози 
последњег ђака школе, замандаљене после два века. Наочити студент глуме Стефан Јефтовић, у улози младог солунца, стасом и гласом подсетио је на бесмртну младост у Првом светском рату, на једног од 1.300 каплара. Глумица Биљана Ђуровић, осим сценског наступа и писања сценарија, успешно се окушала и у улози редитеља овог музичко-драмског путовања кроз бурне векове једног народа чију су судбину делиле светиње. Доскорашњи директор Народног позоришта у Београду Божидар Ђуровић мајсторски је целокупну свечаност спаковао и као видео презентацију емитовану на великим екранима у манастирској порти и ван ње.
